Прекретница за пад под турску власт

Поједини историчари наводе 1367. или чак и 1363. за годину битке, али сви заједно тврде да се битка одиграла код Черномена, данас грчки Орменио у области Еврос, на пољу које Турци наводно дан-данас зову Сирф синдиги, погибље Срба.

Вукашина насљеђује његов син Марко, познатији као Марко Краљевић, али не успијева да одржи српске земље и недуго послије битке постаје турски вазал. Ова битка представља почетак османлијских освајања територија којима је владао српски цар Душан.

Повод

Најстарији српски извор, "Запис монаха Исаије" као повод за почетак сукоба између Срба и Турака наводи намјеру деспота Угљеше, да заједно са својим братом краљем Вукашином истјера Турке из Македоније. Ондашњи турски извори тврде да је циљ српске војске био да се заузме Дренопоље и да се турске снаге на Балканском полуострву, под командом беглербега Лала-Шахина протјерају из Румелије у Анадолију.

Савремени историчари сматрају да није постојао конкретан повод за избијање непријатељстава. Према њима, деспот Угљеша, чија држава се прва налазила на правцу турског напредовања, схватио је опасност коју су представљала турска освајања на Балканском полуострву. Иако су турске територије на Балкану у то вријеме биле незнатне Турци су освојили неколико добро утврђених градова као што је Дренопоље и на тај начин створили мостобран за даља освајања у Европи.

Учесници

Засигурно се зна да су на српској страни поред војске деспота Угљеше учествовале и снаге краља Вукашина. Спорно питање је да ли су и који српски великаши такође учествовали у походу на Турке. Турски извори наводе да су поред деспота, краља и "краљевих невјерника" у бици учествовали војводе и властела Босне, Угарске и Влашке. Грчки писац из XV вијека, Лаоник Халкокондил помиње само Угљешу и Вукашина док се у записима монаха Исаије каже да је Угљеша дигао "све српске и грчке војнике и брата својега Вукашина краља" као и "многе друге велможе".

Према Стојану Новаковићу, "српске велможе" који су се придружили Угљеши и Вукашину највероватније су били Дејановићи и војвода Богдан. Сјеверна српска властела у овом боју није учествовала. Балшићи, који су били у добрим односима са Вукашином највјероватније нису учествовали у бици јер су убрзо послије пораза српских снага отели Призрен од Вукашиновог сина, Никола Алтомановић такође није могао да учествују у бици јер је био у рату са Вукашином, Лазар и Бранковићи нису имали интереса да учествују у бици и на тај начин учврсте Вукашинов положај као краља и насљедника цару Урошу чију су власт, макар и формално, још увијек поштовали.

На основу расположивих извора може се закључити да су српску војску дале српске земље око Шар-планине, као и све јужне српске земље око Вардара и Струме, заједно са грчким крајевима јужне Македоније, Драме, Мосинопоља и Водена.

Турске снаге којима је заповиједао румелијски беглербег Лала-Шахин биле су четири пута слабије од српских и углавном су се сводиле на посаду утврђеног града Дренопоља. Халкокондил чак наводи да су снаге са којима је Лала-Шахин напао српску војску бројале једва 800 људи.

Најчешће забуне

На основу наведених извора може се закључити да је у Маричкој бици учествовала хришћанска коалиција састављена од Срба, Угара и Румуна. Такође, у енглеској литератури се наводи да је у бици са српске стране учествовала коалиција састављена од Срба, Бугара и Грка.

У првом примјеру коришћени су углавном турски извори. Стога није чудно што се у њима наводи да су се на српској страни налазили великаши и из Угарске, Босне и Влашке. У другом примјеру погрешно је наведено да су грчке снаге такође учестовале у овој бици. Међутим, у питању су снаге Угљеше и Вукашина и других српских великаша чија се државна територија протезала и на грчке земље. Оно што се са сигурношћу може тврдити јесте да су у Маричкој бици учестовале српске снаге састављене од војске Угљеше и Вукашина и неких српских великаша.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.