Ненад Гајић, књижевник, за “Глас Српске”: Вјерујем у сарадњу словенских народа

И од почетне неверице да један релативно млад човек може изнети такав подухват, који ми је изгледао као круна каријере неког професора, ја сам полако прихватао. А када сам написао “Слово на почетку” те књиге, рекавши да она “не покушава да буде ни научна, ни историјска, ни комплетна студија, већ само једноставно и свима пријемчиво дело, настало из љубави”, схватио сам, напокон, да је смем објавити и да ћу је објавити за најбољег издавача који је прихвати.

Рекао је ово у разговору за “Глас Српске” књижевник Ненад Гајић, говорећи о неочекиваном успјеху његовог књижевног првенца “Словенска митологија”, која ове године слави 10 година од изласка и која га је, по његовим ријечима, одредила и дефинисала као аутора који је написао бестселер триологију “Бајка над бајкама”, која је објављена одвојено, а доживјела је и обједињено, комплет издање.

- Како је “Словенска митологија” доживела невероватан и бајковит пријем, остајући значајна и нова ево већ пуну деценију, сасвим ме је дефинисала као аутора. Тешко да ћу икада више написати нешто толико утицајно, али такође сумњам да ћу икада више уложити 10 година у једну књигу. Надам се да ће и “Бајка над бајкама”, посебно у коначном обједињеном издању које предстоји, као део исте приче достићи сличан степен прихваћености. “Словенске митологије” не би било без “Бајке” и обратно - каже чувени писац.

ГЛАС: У практичном, занатском смислу, колико је било тешко пронаћи материјале за њу, окупити различите илустраторе и убиједити издавача да готов, али за то вријеме прилично непознат, производ пласира на тржиште?

ГАЈИЋ: Најлакше од свега било је убедити правог издавача: често препричавам као анегдоту да је директор и власник “Лагуне” за свега десетак секунди прелиставања схватио шта ја то нудим и заинтересовао се за књигу, иако је минут раније вероватно само желео да прекине разговор са мном. “Лагуна” не би била то што јесте, највећи издавач у региону, да не увиђа овакве прилике. Наравно, и ја сам тада наступио спреман, са одштампаним и укориченим одломком књиге и илустрацијама припреманим годинама па се може рећи да сам своју шансу искористио на прави начин. Први одломци из још непостојеће књиге постојали су и на картама друштвене игре коју сам тих година правио, испод потписани као “Словенска митологија”, а издавач се на крају определио да то остане и коначан наслов. Илустраторе сам постепено проналазио кроз укупно пет издања игре “Извори магије” (две едиције и два краћа циклуса, док је трећа едиција остала необјављена), паралелно са седам година истраживања митова. Много ми је помогло што су баш у моје време постајале доступне дигитализоване верзије неких архива па сам до много материјала долазио лакше него претходници, што је олакшавало и теренски рад. Трајало је дуго, али је сваки корак био занимљив, јер је тај рад био хоби и љубав. Најтеже су биле три године између договора са “Лагуном” и објаве књиге - то је био најтежи период у мом животу, у којем сам више пута био на ивици одустајања, али сам поново написао “Словенску митологију” као много обимнију књигу, коју је уредник скратио на жељених 200 страница између бројних измена њеног изгледа.

ГЛАС: Не кријете, чак стално наглашавате, да је народна епика кључни темељ Вашег писања, али како објашњавате да је наша фантастика и књижевност генерално (уз пар часних изузетака јако тешко прихваћених) са таквом богатом епском традицијом дуго бјежала од домаћих тема, локација па чак и имена?

ГАЈИЋ: Ово је одлично питање о којем, чини ми се, нисам пуно размишљао до сада. Зашто, заиста, такво благо које имамо није довољно коришћено раније, а сада је толико привлачно? Мислим да разлика потиче од промене свести: да наша митологија није нешто превазиђено и досадно, већ нешто мистично и узбудљиво. Сугерисаћу да сам међу првима указао на “забавну” димензију митова, од игре “Извори магије”, у коју сам свет словенске митологије сместио још 2005; преко “Словенске митологије”, која је, од корица до корица, доказала да и озбиљна тема може бити приказана на свима разумљив начин, јер су, заиста, митови и опстали као приче из ватру, а не као наука; до “Бајке над бајкама”, која указује на скривене митске теме и у народној епици, што кроз занимљиву и динамичну радњу неприметно откривам погледима свих читалаца.

ГЛАС: Колико је за Вас бреме, а колико изазов наставити ауторску традицију толико импресивне епске прошлости?

ГАЈИЋ: На почетку је све било огроман изазов, али је при крају постало и бреме, у смислу да сам много година уложио у то, а има и других тема о којима бих писао. Али, опет, и да могу да се вратим уназад, не бих ништа променио. Вредело је допринети оживљавању свести о вековној словенској традицији код нових, али и старијих генерација. Надам се да моје књиге означавају доба трајног завршетка ратова између словенских народа и повратка ближој сарадњи. Велика су то очекивања за сваку књигу, али је људски и надати се и веровати.

ГЛАС: Домаћа епика писана је у специфичном ритму и стилу (десетерац), колико је било тешко да сачувате тај ритам у језику и реченици, а да направите одмак који би био прихватљивији новом времену и прозном језику Ваших романа?

ГАЈИЋ: Открићу вам нешто што је доскора било непознато: првобитно су сви јуначки дијалози књиге “Бајка над бајкама” били у десетерцу. Мени су се херојски ликови наше епике обраћали на тај начин, тако сам их “чуо” без много труда. То је у већој мери уклоњено кроз уреднички и лекторски рад на књизи, што је довело и до мало губитка ритма. Искористио сам завршни пролаз кроз текст, а поводом обједињеног ћириличног издања које следи током августа, како бих, без потпуног враћања на десетерац, ипак поправио ритам тих специфичних размена пре борбе и слично, тако да одговара мом уву.

ГЛАС: Занимљиво је да се Ваш и рад још неких домаћих аутора поклапа са свјетским трендовима у овој врсти књижевности у погледу разбијања монопола англосаксонске фантастике, кроз рад аутора од Африке преко источноевропских писаца до далекоисточних књижевника?

ГАЈИЋ: С моје тачке гледишта то је случајност. Заиста нисам био инспирисан светским трендовима, већ случајним открићем словенске митологије кроз радове Чајкановића, а затим и Лежеа, Сретена Петровића и других истраживача. Вероватно су на сличан начин новије генерације откриле словенску митологију и кроз моје књиге. А делује природно да фантазијски светови инспирисани углавном нордијском митологијом временом постану ограничавајући за читаоце. Надам се да ће словенска митологија лепо попунити ту потребу за непознатим, као што је то у компјутерским играма урадио серијал “Вјештац” базиран на делима пољака Анџеја Сапковског.

ГЛАС: По Вашем признању у свијет домаће епике ушли сте преко стрипа, а не лектире, што није баш чест случај?

ГАЈИЋ: Истина је да сам слова научио из стрипова. Тешко ми је сетити се шта сам прво читао од епике, али памтим шта је оставило јак утисак на мене: реиздање стрипова Ђорђа Лобачева, пионира југословенског и српског стрипа (касније и руског), који је од 1939. објављивао у “Политикином забавнику” стрипове по мотивима народних приповедака и песама (“Баш-Челик”, “Женидба Душанова”). Он је у стрипу тада радио нешто слично ономе што ја данас радим у књижевности, то су била дела која су ми открила богатство наше народне маште.

ГЛАС: Бавили сте се разним занимањима и разним врстама умјетности (поезија, музика), колико је то практично искуство на “различитим теренима” било за Вас значајно у формирању ауторског стила и колико ово богато практично искуство, какво су имали рецимо писци попут Џека Лондона или Ернеста Хемингвеја, недостаје модерној књижевности, која често настаје у строго академским круговима?

ГАЈИЋ: Да, моја биографија, без таквог плана, личи на живописне биографије познатих писаца. Обожавам, иначе, оба писца које сте навели, а приче Џека Лондона су најбоље које сам читао. Дуго сам тражио себе па сам се на свом путу опробао у свему и свачему. Не знам колико је то корисно, али вероватно не смета што имам личне увиде из многих послова и са многих места на свету. Увек кажем да могу писати о сваком граду који сам посетио, према личним доживљајима, све док памтим мирис оне улице или изглед оног кварта.

ГЛАС: Заокружили сте прву трилогију луксузним издањем све три књиге (“Сенка у тами”, “Два цара” и “Трећа ноћ”) и то као латинични комплет у украсној кутији, али и у једним корицама, гдје је трилогија постала цјеловита ћирилична књига. Да ли планирате да наставите у истом смјеру или истражујете нешто потпуно ново, јер сте недавно у једном разговору изјавили да су границе словенске митологије постале тијесне за Вас у креативном смислу?

ГАЈИЋ: Да, добро сте запазили. Нисам то често изјављивао, али мислим да се ове године завршава моје животно поглавље посвећено словенској митологији и народној епици па и епској фантастици, прецизније, завршиће се након изласка обједињене “Бајке над бајкама” и посебног, дванаестог (а првог латиничног) издања “Словенске митологије”. Наравно, верујем да ће се оволике уложене године сигурно огледати и у мом будућем раду, али митови и епика неће више бити главни фокус. И више од тога за сада не бих изјављивао, јер је свака изговорена реч и некаква обавеза.

Читање и утицаји

ГЛАС: Колико уз књижевне и приватне обавезе данас стижете да читате и шта је оставило већи утисак на Вас и који писци су највише утицали на Ваш стил писања док сте формирали књижевни укус?

ГАЈИЋ: Искрено, читам знатно мање откад и сам пишем, бар упола мање рекао бих, вероватно и више. Али се увек нађе понека књига која остави јак утисак на мене. У последње време то су све чешће домаћи писци условно “новије генерације”, док су то раније били страни класици, попут Хемингвеја, Толкина, Хесеа па и Буковског, или Павића и донекле Андрића од домаћих писаца.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.