Момчило Павловић: Срби треба да се поносе улогом у борби против фашизма

Сандра Кљајић
Момчило Павловић: Срби треба да се поносе улогом у борби против фашизма

Ако се само узму у обзир људски губици у Другом светском рату који превазилазе бројку од 55 милиона, онда суштина обележавања 9. маја треба да буде - никад више. Ако усвојимо ту чињеницу, онда можемо даље развијати поруке Дана победе.

Каже то у интервјуу за "Глас Српске" директор Института за савремену историју из Београда, историчар и правник Момчило Павловић.

- Допринос српског народа победи над фашизмом на простору Југославије је одлучујући не само по жртвама него и по свеопштем антифашистичком и антинемачком расположењу. Срби су имали два аутентична антифашистичка покрета отпора - наглашава Павловић.

* ГЛАС: Колика је важност 9. маја, Дана побједе над фашизмом и његовог обиљежавања?

ПАВЛОВИЋ: Дан победе је и дан сећања на све жртве, страхоте и ужасе Другог светског рата. Два пута је Немачка са својим сателитима изазвала светске ратове у 20. веку и оба пута била поражена уз велике људске и материјалне губитке. Ако се само узму у обзир људски губици у Другом светском рату који превазилазе бројку од 55 милиона, онда суштина обележавања 9. маја треба да буде - никад више. Ако усвојимо ту чињеницу - никад више, онда можемо даље развијати поруке Дана победе у смислу: Не решавати спорове ратом, једнакост и толеранција према другом и различитом, не постоји супериоран народ ни супериорна држава и на крају, одбацивати тоталитарне идеологије, не митологизовати и обожавати само једног човека (вођу) јер вас такав са својим манама и врлинама може одвести и у беспуће и слично.

* ГЛАС: За Русе је овај дан "свети празник", али је он на нашим просторима једно вријеме био прилично занемарен. Шта су узроци тога? Обиљежавамо ли га данас достојно?

ПАВЛОВИЋ: Руси, раније Совјети, су овај дан дефинисали као Отаџбински рат, као свенародни рат, у коме је Црвена армија уз помоћ савезника дала одлучујући допринос сламању фашизма. Други светски рат, како је то неко приметио, добила је енглеска памет, америчка снага и техника и руска крв. Дан победе од завршетка рата обележава се у Совјетском Савезу, данас Русији и бившим совјетским републикама, а од шездесетих година и у Израелу. По правилу обележава се и војном парадом на којој Руси желе да истакну сопствену, одлучујућу, улогу у сламању фашизма и да покажу снагу свог оружја и војске. Код нас је на сећање на Други светски рат, који је на нашим просторима, поред обележја ослободилачког и антифашистичког имао и особине међунационалног, верског и револуционарног рата, придодато ново искуство и ново сећање, нове жртве и нови злочини, поделе и омразе из ратова за разбијање Југославије деведесетих. На старе омразе и поделе накалемљене су нове, на старе ране нове и још дубље ране. Овако помешана сећања стварају недефинисане вредности и историјске истине и свако из свог угла тумачи, вреднује и конструише прошлост ради правдања садашњости. То ствара привид опште вредносне конфузије према сопственој прошлости посебно према догађајима из Другог светског рата. Поред тога победа НОП-а у Другом светском рату везана је за југословенски допринос антифашистичкој коалицији, он је тако представљан и унутар земље и према споља. Кад је нестало Југославије парцијално обележавање нема тако велику тежину као југословенско. С друге стране, комунисти као победници у Другом светском рату на југословенском простору су не само стварали него и конструисали прошлост и митове и деценијама наставили да се диве сопственим успесима. И док се конструисана прошлост сведена на тековине револуције рушила пред нашим очима настављано је да се понављају старе истине, узвикују старе пароле на стари начин, док је стварност демантовала и пароле и тековине револуције. Тако сте добили сукоб конструкције сећања на Други светски рат и улогу комуниста у њему, тековине револуције, на једној, а на другој стране деконструкцију државе, заваду народа, рат помоћи прошлости, јер је одједном почело да испливава у јавности, много тога што је било потиснуто, намерно прећуткивано или заборављено. Створена је општа конфузија, а ратни сукоби и разбијање Југославије по комунистичким принципима решавања националног питања, створили су утисак да смо заборавили Дан победе и нашу улогу у њему. Лек против злоупотребе прошлости јесте истина и само истина. А њој се можемо приближити само свестраним истраживањима и публиковањем свих могућих извора.

* ГЛАС: Тачни подаци о жртвама на подручју бивше Југославије, као и укупним жртвама Другог свјетског рата никада нису утврђени, што је често отварало простор за разне манипулације. Због чега? Да ли ће то питање икада моћи да буде ријешено?

ПАВЛОВИЋ: Зарад нових односа комунисти су после рата направили нивелацију прошлости, по принципу сви су се раме уз раме борили против фашиста и домаћих издајника, сви дали допринос победи над непријатељем и у борби под вођством комуниста и великог вође Тита сви су подједнако страдали. Иако то чињенично није било тачно, политички је било корисно. Из те нивелације креиран је опрост, а онда и заборав. Заборав је креиран тако што нису вршена систематска истраживања и поведена озбиљна јавна дебата о свим болним питањима међусобног сатирања, већ је пажња усмерена на домаће издајнике, реакционарну буржоазију, великосрпски хегемонизам, а забрањено копање по старим ранама. Један од првих закона који су комунисти донели по доласку на власт био је забрана изазивања националне и верске мржње са запрећеном смртном казном. Са друге стране чак и подаци који су прикупљени радом Земаљских /републичких комисија нису довољно експлоатисани у јавности. Тако је нпр. Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача публиковала је податак да је у Јасеновцу убијено између 500.000 и 600.000 људи, али ни данас се налаз ове комисије не узима као релевантан доказ, иако је она непосредно после рата на терену вршила истраживања. Уз то никада није именом и презименом утврђен број страдалих, него се радило о проценама у хладним бројкама, чиме је човек, жртва сведена на бројни исказ који не изазива посебну емоцију. Када је пропуштена прилика да се то уради у току самих догађаја или непосредно после завршетка, тешко ће након нешто мање од седамдесет година да се утврди прецизан број страдалих, посебно не поименице. И даље ће се баратати проценама, једни ће претеривати а други минимализовати те цифре, као да мањи број значи и мањи злочин, а посвађани и подељени народи ће имати и подељену прошлост, своју истину, свој наратив, своје жртве... На крају, никада на југословенским просторима није подигнут меморијал страдалима у Другом светском рату, тако да није гајена јавна култура сећања на жртве. Споменици нису исто што и меморијали. Научној историографији не преостаје ништа друго него да настави са истраживањима, али и да систематизује све те погледе и наброји све ставове, све истине, све лажи. Посебно треба охрабривати младе људе да наставе истраживања у страним архивима - Италији, САД и другим земљама. А ко нас спречава да подигнемо меморијал страдалима у свим ратовима, посебно у другом и последњим сукобима.

* ГЛАС: Колики је допринос српског народа побједи над фашизмом?

ПАВЛОВИЋ: Допринос српског народа победи над фашизмом на простору Југославије је одлучујући не само по жртвама него и по свеопштем антифашистичком и антинемачком расположењу које је постојало у српском народу, а које је провалило у мартовским догађајима 1941. Проблем је настао оног тренутка када се антифашизам редукује само на комунисте, на један покрет, на једног вођу и схватање да су у рату 1941-1945. постојали само партизани, односно комунисти и непријатељи. Само они и ништа друго, односно да све што није припадало НОП-у је непријатељско, реакционарно назадно које треба уништити. У Србији је антифашистичко расположење и до 1941. постојало, независно од комуниста, а оно је било условљено трауматичним сећањима на Први светски рат. Дакле, постојало је јако антинемачко расположење, јер је од Првог светског рата прошло нешто више од 20 година, а почео је нови рат. Народ је то јасно исказао у демонстрацијама и манифестацијама од 27. марта. Ако сте вође пуча могли да поткупите, народ ипак нисте могли. Устаничке акције у Србији почеле су много раније пре комунистичке акције која је синхронизована са нападом Немаца на СССР. До краја октобра 1941. партизанске и Михаиловићеве снаге сарађују и из те сарадње створена је, како многи истичу најшира слободна територија у Европи, односно ослобођена је читава западна Србија коју су контролисале Титове и Михаиловићеве снаге. Али из непријатељске офанзиве да се уништи та слободна територија и покрети настали су и највећи немачки злочини у Србији. Међусобни сукоб који је претворен у сурови грађански рат завршен је тек 1945. победом партизанског покрета. Условно речено "узурпација" антифашистичке борбе од стране Комунистичке партије, односно приказивање рата само као борбу партизана сузило је слику на компликоване ратне догађаје у Југославији, и допринело потоњој конфузији у вези са антифашистичком борбом. Можемо ли претпоставити да је у Србији или БиХ постојао човек који је био доказани антифашиста, али и доследни антикомуниста. Да ли је уопште, било дозвољено да човек истовремено буде против фашиста, али и против комуниста? Присвајање антифашизма само за себе, свој покрет оставило је огромну већину народа у ситуацији да доказују своје антифашистичко осећање и деловање. Тако је створена ситуација да постоје комунисти и непријатељи. На пример, Слободан Јовановић је био антифашиста, али истовремено и антикомуниста, као председник владе. Да закључим, постојао је антифашизам у већинском делу српског народа и на ту чињеницу Срби треба да буду поносни.

* ГЛАС: Каква је заправо била улога четничког покрета у Другом свјетском рату? Колики је био његов допринос борби против фашизма?

ПАВЛОВИЋ: Покрет који је предводио Дража Михаиловић и који је све до краја 1943. био признат и помаган од савезника као антифашистички покрет отпора, је први настао и започео борбу против окупатора. Настао је као аутентичан покрет заснован на патриотизму, антифашизму и расположењу већине народа за борбу против далеко надмоћнијег непријатеља. Он је народни, није партијски, југословенски је, монархистички, у каснијој фази отворено антикомунистички. Негде је настао из традиције борбе против окупатора, а негде из потребе за голим одржањем живота, као у НДХ. Он није био јединствен, већ је обухватао мноштво група, јединица, појединаца који су деловали и самостално прилагођавајући се ситуацији на терену. Био је мета прогона и потера, али је и сам чинио злочине. До 1941, у Србији која је центар антифашистичке борбе, и у којој је створена слободна територија заједничким деловањем четника и партизана, у западној Србији већа него било где у том тренутку на читавом простору Европе, започео је и сукоб та два покрета из идеолошких, политичких и бројних других разлога. Стицајем различитих околности тај покрет је напуштен од савезника, онда и од своје владе и самог врховног команданта краља и на крају поражен од комуниста.

* ГЛАС: Данас се често с једне стране потпуно негира југословенски покрет, а с друге вршена је политичка ревизија историје у којој се Срби представљају као народ који нема аутентичну антифашистичку прошлост?

ПАВЛОВИЋ: Ако Срби немају аутентичну антифашистичку прошлост у Југославији, ко би је онда имао? Срби су мета Хитлеровог беса, разарани су градови у Србији, сурове немачке одмазде по монструозној формули биле су само у Србији, осим једног места у Чешкој. Али Срби су имали два аутентична антифашистичка покрета отпора, као Грци, као Пољаци, који су динамиком односа постали крвни непријатељи. Из њиховог непријатељства и дан-данас се креирају поделе и омразе.

* ГЛАС: Данас у многим земљама присталице нацизма наилазе на подршку. Колико је то опасно? Да ли је наивна идеја да је фашизам побијеђен једном заувијек?

ПАВЛОВИЋ: Разне десничарске идеје ће увек постојати, разне групе ће се идентификовати са идеологијама, идејама и људима из прошлости, многи ће се китити иконографијом и симболиком неког другог времена, али се фашизам у изворном облику не може поновити. То не значи да неће бити ексцеса и да не постоји у сећању и фашистичко наслеђе, посебно код поражених народа, али сувише је болно сећање на Други светски рат да би се поновила таква идеологија.

Истина

* ГЛАС: Говори ли се данас довољно о темама као што су фашизам и холокауст?

ПАВЛОВИЋ: Онолико колико знам, а аутор сам уџбеника из историје за ученике осмог разреда основне и завршних разреда гимназије у Србији, и из других сазнања, у Србији у уџбеницима постоји посебан део који фашизам анализира на светском, европском и локалном југословенском тј. српском нивоу. Холокаусту је посвећена посебна лекција. Ученици имају довољно чињеница да се обавесте о овим догађајима, а и наставник је ту да надогради оно што нема у уџбенику. Али у медијима, који више обликују јавно мишљење па и историјску свест, мислим да не само мало него и на неадекватан начин су заступљени ови садржаји. Озбиљне дебате у медијима, на ТВ никад нису сувишне. Наравно да притом позивате стручњаке, а не екстремисте који емисије претварају у обичан ринг. Нема непријатних питања у историји која се не могу на цивилизован начин анализирати и представљати научни резултати. Притом свако има право на своју истину, ако је поткрепљена провереним доказима, али је опасно када се покушава да се моја истина наметне свима као једина.

Павловић

Професор др Момчило Павловић је историчар и правник, професор на Одсјеку за историју Филозофског факултета у Бањалуци.

Аутор је двадесетак монографија, уџбеника и више од 80 научних радова из историје 20. вијека.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана