Требиње: Браћа Ковач кују историју

Ратомир Мијановић
Требиње: Браћа Ковач кују историју

Требиње - Подно Бранковића куле, или како Требињци воле да кажу наврх Полица, ради посљедња градска ковачница и то браће симболичног презимена Ковач.

Спасоје Ковач је редован и успјешан студент четврте године Факултета за производњу и менаџмент и заједно са братом Растимиром, иначе средњошколцем, чува породичну традицију. 

- Носимо љубав према послу у својим генима већ седам генерација. Од дјетињства другујем са чекићем и наковњем. Кад бих завршио са школским обавезама, долазио бих код оца у ковачницу. Посао сам преузео прије двије године, послије очеве смрти - прича Спасоје.

По овом занату породица је и добила презиме Ковач.

- Поријеклом смо Баћевићи из Црне Горе. Међу њима су били и људи вјешти овом занату. Један од њих је био Аћим и од њега креће наша ковачка лоза. Од тада се, у ствари, презивамо Ковач. Мој прадјед Анто је прешао из Црне Горе у Невесиње. Изградио је ковачницу у једној пећини и формирао породицу. Из Невесиња се мој отац преселио у Требиње. Још постоји у Невесињу старо ковачко огњиште. Ватра која је запаљена на том огњишту и даље гори - истиче Спасоје.

Дуга је историја породице Ковач, испреплетена и херцеговачким и црногорским коријенима.

- Имам много обавеза. Стижем на све стране. Некада није баш лако, али најважнија је љубав према послу. Радимо  алате, поправљамо старе, али радимо и неке умјетничке предмете. Настојимо да одговоримо свим обавезама и да муштерије буду задовољне - истакао је старији од браће Ковач.

Обавезе

Браћа Ковач стижу да ускладе школске, односно факултетске обавезе са ковачким пословима.

- Факултет ми добро иде и када човјек нешто воли, онда све обавезе могу да се ускладе. Ипак, највише волим да будем у ковачници. То је посао који има умјетнички, стваралачки карактер. И Алекса Шантић је то препознао и у својим пјесмама описао. Ово је лијеп и тежак посао - каже Спасоје.

 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана