Aкадемик Љубомир Зуковић: Треба нам Кочић да загрми као некад

Снежана Тасић
Aкадемик Љубомир Зуковић: Треба нам Кочић да загрми као некад

Ситуација и положај српског језика су у непосредној вези са положајем српског народа у БиХ, а мени се чини да тај положај тренутно није забрињавајући.

Статус и положај српског језика зависи само од нас. То што се истим тим језиком служе још неки народи који живе у БиХ и што га зову својим именом, немам ништа против, мада би било нормалније да га Бошњаци, кад већ хоће да га одвоје зову бошњачким, а не босанским, јер једно је административни, а друго национални појам.

Рекао је то у интервјуу за "Глас Српске" потпредсједник Aкадемије науке и умјетности Републике Српске, српски књижевник и професор Универзитета у Источном Сарајеву Љубомир Зуковић.

Он упозорава да се наметање босанског језика не треба занемаривати и да Срби у Републици Српској морају бити опрезни и свој језик штитити и бранити од разних наноса.

Професор Зуковић књижевношћу се бави на вишеструк начин, напоредо на више подручја. Од гимназијских дана почео је да објављује пјесме и приповијетке, и то његово учешће у умјетничкој књижевности траје непрестано. Понајвише проучава народну (усмену) књижевност, остваривану током вијекова на српском језику на свим просторима на којима живи српски народ.

* ГЛAС: Какав је положај српског језика у ери компјутеризације, мањка читалаца књига и све чешће употребе страних ријечи, за именовање нечега за шта постоје далеко једноставније српске ријечи?

ЗУКОВИЋ: Српски језик изложен је једној поплави туђица са запада. Кад погледате називе фирми које се отварају, ту нема српске речи и мислим да је то погрешно и да се од тога треба бранити. Треба нам у овом тренутку један Кочић да загрми онако, као што је грмио у време Aустроугарске кад је овде наметала тај одурни, како је он говорио, административни језик којим се успешно исмејавао. Положај српског језика зависи од нас самих и ми треба да покажемо једну чврстину, да не дозволимо никоме да га присваја на начин да пориче наше власништво над њим и у смислу његовог порекла и његовог одржавања.

* ГЛAС: Aктуелно је питање у Хрватској о титловању српских филмова, мада у многима играју и хрватски глумци?

ЗУКОВИЋ: Добро је да у читавој тој причи има разумних људи. Крлежа је био један од тих и требало би следити оно што је он рекао да се ради о једном језику који Срби зову српски, а Хрвати хрватски. То је суштина тог проблема. Ми бисмо погрешили ако бисмо реаговали осветнички и реваншистички на ту појаву, па и ми тражили да се преводе хрватски филмови. Ту се, нажалост, иде у апсурд. Прошле године се појавио "Горски вијенац" у преводу на црногорски језик и ту можете видети докле се стигло у том лудилу. Надам се да је то као свака елементарна непогода неких људи са суженом свешћу и да ће то проћи, да ће ову ствар препустити стручњацима, лингвистима и будућности. Мени лично те речи неке западне варијанте нашег језика, толико богате лексички фонд, да их без икаквог отпора узимам и радо користим.

* ГЛAС: Гдје се у свему томе налази ћирилично писмо којег се тако лако и сами одричемо?

ЗУКОВИЋ: Управо оно што нам више замерам и у Србији и овде је замирање ћирилице, нашег националног писма које је савршено у сваком погледу коју бисмо морали неговати. Наравно да се мора учити и латиница, уче се страни језици, наша деца би требало да знају и латиницу, али морамо неговати ћирилицу и она мора бити законом заштићена и у службеној употреби. Нема савршенијег писма у Европи. Чувени хрватски лингвиста Томо Маретић је то најбоље рекао, да је то најсавршеније писмо. Чувени Енглез Бернард Шо је сву своју имовину завештао ономе ко писмо енглеског језика направи тако савршеним као што је Вук направио своју ћирилицу. Ми морамо бити тога свесни и то чувати. Бити свесни својих вредности, а немати никакав отпор или мржњу према оном страном. Aко долази нешто са стране, усвајамо то, али нажалост брзо се дешава да се најлакше усваја оно што није добро и кад је у питању морал и духовна вертикала овог свијета.

* ГЛAС: Хоће ли иза нас остати народна књижевност?

ЗУКОВИЋ: Хоће, мада је необично да су повољне прилике за процват народне књижевности биле оне које су за живот у општем смислу биле неповољне, а то је рецимо дуго робовање. Писмена култура је била замрла за време владавине Турака и сва је култура била спуштена на ниво усмености, тако да су се и медицинске поуке, историја, све се преносило усмено и ето, робовање је погодовало развоју усмене књижевности.

Док постоји народа, постојаће и народна књижевност, ту су штампа и компјутери који су много тога заменили, али ко има уво да чује, ослушне, моћи ће да се служи оним што народ ствара. Јер ако изгубимо везу са народом, много смо тога изгубили, то је снага наша.

Духовна традиција

* ГЛAС: Ваше опредјељење је народна књижевност коју непрестано изучавате. Постоји ли још та народна, усмена књижевност?

ЗУКОВИЋ: Неке од великих невоља нашег времена су наталитет и положај нашег села које нестаје, а са нестанком села нам много тога нестаје, па чак кад је у питању и духовна традиција. Са нестанком села угрожена је и та народна књижевност и ми о томе не водимо рачуна. Ми морамо сачувати народ и тај народни језик, јер нигде немате тако блиску везу између стандардног и књижевног језика као код нас. Морамо изградити механизам како да изградимо свој духовни идентитет, а ту спада и наш језик и наше писмо.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана