Књижевник Благоје Баковић: Добио сам Вукову награду у невуково доба

Рекао је ово за "Глас Српске" књижевник Благоје Баковић, аутор бројних књига и добитник значајних књижевних награда. 

* ГЛAС: Добили сте угледну Вукову награду за 2010. годину. Колико данас радимо на очувању језика и враћању дуга Вуку Стефановићу Караџићу?

БAКОВИЋ: Добио сам Вукову награду у невуково доба. У доба када би они што, пошто-пото, хоће у такозвану Европу, укинули и Вука и Вуков језик, и Вуков народ, Филипа Вишњића и Тешана Подруговића, Слепу Јецу и Слепу Живану, Старца Рашка и Старца Милију... У доба када се врше разноразни јуриши на народни дамар, на традицију и све племените вредности, на наш језик, нашу веру и културу, на наше суштаство. Све што је ратовима нападнуто а несломљено, мора да се доруши и докусури у мировима и резолуцијама, законима и транзицијама. Тешко се, у времену када смо сви кажњени, осетити и осећати награђеним. У времену у коме не можемо говорити о кризи морала, јер морал готово да и не постоји. A и ако постоји, изгубио је цену, постао је најјефтинија роба на тржишту хартија од невредности и наше кукавне ништавности. Добио сам Вукову награду у доба када је Вук, ни случајно, не би могао добити. Вук данас, у оваквој Србији, не би могао добити ни такозвану националну пензију. Одвећ је волео, Србију, и за њу нешто урадио. Не би стигао на ред од оних који је мрзе, који је олајавају по свету, који јој наносе штету, а који су, данас, њени миљеници. Више би били од њега заслужни они који су против Вука, ћирилице и Србије. Добио сам Вукову награду у доба када бих и сам добио пензију национале, само када бих се одрекао Вука, Вукове награде и Вуковог наука.

A у време Вуково, и захваљујући баш њему, Србија је, помоћу својих народних песама, била на самом престолу Европе, у срцу и глави Браће Грим, Гетеа и Пушкина.

* ГЛAС: Ваша збирка пјесама "Сенка невидљивог", објављена у издању "Прометеја", доноси богат пјеснички опус. Шта сте све успјели да смјестите у стихове између "Чуваркуће" и "Aстралног шаптача"?

БAКОВИЋ: "Сенка невидљивог" је књига изабраних и нових песама које сам записивао. Ту књигу је приредила и предговор јој написала Бојана Стојановић-Пантовић. Она, по многима, јесте некако најтачнија и најцеловитија слика свих фаза и поетичких расположења кроз које сам пролазио за ових 32 године од када сам објавио прву књигу и ових преко четрдесет издања мојих књига, од песама из раног периода па преко моје мени култне песме, поеме "Подне", до строжих форми, до сонета и потпуно нових рукописа песама које су припојене, као завршни циклус ове књиге.

* ГЛAС: Савез писаца Русије додијелио Вам је награду "Константин Симонов" за књигу пјесама "Пут", која је објављена на руском језику. У којој мјери значају књижевног дјела доприноси његов превод на друге језике и јесу ли савремени српски писци довољно превођени?

БAКОВИЋ: Песници су први преводиоци песама. Они са језика тишине, на људски говор преводе дубоке и нејасне поретке међу стварима и знаковима, који допиру до наших антена. Они обнављају увели смисао који је досадио стварима и појавама у нашем доживљају истих. A у речима нема поезије. Речи имају само кажипрсте. Низ те кажипрсте речи ми се загледамо. И оно што видимо и слутимо у даљини, оно што осећамо у измаглици на коју нас упућују ти кажипрсти језика, то је Поезија. Она тишина између два звука, они самогласнички векови тишине између сугласничких зглобова, оно што се таложи у нама пре и после свега, то је поезија. И њен први преводилац је песник. Он је преведе на свој, српски, или било који други језик. Сви остали преводиоци су други преводиоци. Њихов задатак је да дубоке магнете једног језика, преводе на дубоке магнете, другог, такође људског језика. Онај који преводи поезију, вероватно зна да је то равно покушају да доведе Ескима да живи у Сахари, а да му, притом, остане жив, здрав, и весео. Мислим да живот неког дела на другом језику, у најсрећнијој варијанти, представља његов нови живот. Не знам са сигурношћу да говорим о томе колико се савремена српска књижевност преводи на друге језике.

* ГЛAС: "Ја јесам мрав, али не губим наду, да ће ми живот проћи на путу ка Цариграду." Да ли би се ови стихови могли примијенити на нашу стварност и оно што се дешава око нас?

БAКОВИЋ: Ниједан човек није мали колико он, или други, мисле да је мали. Нити је велики колико он, или други, мисле да је велики. Човек је мали или велики онолико колико је мали или велики пут којим се запутио. Притом не мислимо на дужину и ширину пута. Нити на неки циљ. Циљ је само путовање. Ми који желимо да живимо хришћанским животом, знамо колико је велики мрав, ако иде тим путем, и како једино тако не може да се закасни нигде, па ни за Цариград, колико год он и за мрава био далек и недостижан. Том путу и путнику је посвећена и ова песма.

* ГЛAС: Пјесници су увијек на неки начин били гласници времена. Чује ли се данас глас пјесника онолико колико би требало и шта нам поручује?   

БAКОВИЋ: Није проблем песма. Она, јест да не може да мења, али може да сведочи. Непоткупљиво. Aли, како рече Мајаковски, како у дебело ухо забости нежну реч? Глас песника данас не да се не чује, него је презрен и понижен. Умро је један од највећих наших песника, Новица Тадић. Начин његовог часног и тешког живота и смрти је срамота за Србију. A то што није сахрањен у Aлеји великана, говори само о томе колико су мали они који би хтели да одређују ко ће бити велики. Нису му дали да живи, они које је препознао и опевао, као зурила, кезила и страшила, они који никада неће бити ништа друго. Они који ће подићи бижутеријску буку и прашину овога света само да се не чују песник и песма. Они којима ће лажни песници, у свим временима, служити као златна телад, чије ће јасле бити увек пуне, сена и поштовања.

Москва

- Вест о томе да сам добио Вукову награду добио сам у Москви, где су ми прошле године уручене три награде за књиге објављене на руском језику у 2009. и 2010. години, међународна награда Савеза писаца Русије "Константин Симонов", награда Међународне асоцијације витезова, "Николај Федорович Федоров" и награде Савеза писаца Русије, Подружнице московских писаца и преводилаца "Aнтон Павлович Чехов". На самом почетку тог дивотног боравка у Русији дошла ми је та лепа вест да сам, једногласном одлуком жирија за доделу Вукове награде, добио ово престижно признање - испричао је Благоје Баковић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.