Дарко Цвијетић, књижевник и режисер, за “Глас Српске”: Умјетност не манипулише чињеницама као историја

Миланка Митрић
Дарко Цвијетић, књижевник и режисер, за “Глас Српске”: Умјетност не манипулише чињеницама као историја
Дарко Цвијетић, књижевник и режисер, за “Глас Српске”: Умјетност не манипулише чињеницама као историја

Историјске чињенице постају умјетничке чињенице чим их умјетност осваја. Више историја манипулише чињеницама него умјетност. Умјетничка манипулација никада није толико малигна као историјска.

Рекао је ово у разговору за “Глас Српске” књижевник, режисер и драматург Дарко Цвијетић, који је један од учесника овогодишњег Фестивала књижевности “Императив”, који ће бити одржан од 30. маја до 3. јуна у Банском двору Културном центру, у организацији Удружења за промоцију и популаризацију књижевности “Императив”.

ГЛАС: Исказујете ли себе више кроз поезију, прозу или режију?

ЦВИЈЕТИЋ: Поезија је моја основна вокација. Остало бих назвао варијацијама, другожанровским аутопропитивањем - како дјеловање у позоришту, тако и повремене излете у романескност или краткопричање. Позориште је моја дјечачка фасцинација чудом, и у позоришту сам већ готово 35 година. Тешко је рећи гдје више себе исказујем, ради се увијек о баштованском послу његовања и стрпљивости, али свакако да је језик земља којом гријем руке и у коју садим одбљеске стварности. Поетички занос језиком је мој одговор на позив постојања и лако је преносив у друге облике умјетности. Често у театру има више поезије него у књижевности, а понекад покрет и говор више сањају од пјевања.

ГЛАС: Колико нас уништава ћутање? Јесмо ли народ који радије закопава све у себи него што говори, идући линијом мањег отпора?

ЦВИЈЕТИЋ: Ћутање је антиемпатијско, држи нас у једној  истини и спречава да видимо ствари из више углова. Ћутање је уништавајуће и због оних који долазе након нас. Закопавање у себи и неговор стварају критичну масу неказаног, која почиње да нас гуши и једнообразује. Говором надилазимо бивање и прелазимо у активно трајање. Идући путем мањег отпора почињемо повлађивати неслободности, разоружавамо себе и свијет нам остаје нерастумачен и глув. Активитет јесте освајање сопствене слободе, схваћене као потврда наше људскости. Без слободе да пустимо свијет у себе остајемо сами, малени и неразумљиви, упаланчени и уплашени. Говорити није храброст. То је једини људски ресурс недохватан животињи, уз сазнање о смртности.

ГЛАС: Колико је опасна манипулација историјским чињеницама у самој умјетности? Може ли се све оправдати умјетничком слободом?

ЦВИЈЕТИЋ: Умјетност, ако је умјетност, чињеницама не може ништа, и ништа и не покушава. Али, умјетничке истине су често врхунска историчност. Сјетимо се прве написане драме, Есхилових “Персијанаца”. Првом драмом је чини емпатијска интерпретација историјских чињеница. Есхил као грчки писац и ратник описује свега осам година након Саламинске битке, персијску, противничку страну и њено виђење рата, плакање њихових мајки. Тим чином грчка драма постаје прва написана драма свијета и тиме надраста варварство. Умјетничка слобода је примарно слобода уопште. Ако умјетност покушава манипулацију ради извртања истине, престаје бивати умјетност и саму себе поништава.

ГЛАС: Шта за собом вуче прелазак из пјесничког у прозни свијет?

ЦВИЈЕТИЋ: Језичку оскудицу, без обзира на шире поље дјеловања. Поезија се примарно бави језичким материјалом, а прозни свијет захтијева органску причу, другачији ред и организацију језика и већу проходност. Причање приче подразумијева мање зауман говор, већу разумљивост и плиће језичко ткиво. Прозни наратив је мој излет, свакако не никакво правило, и већ сљедећом књигом, која је управо објављена, брзо се враћам “на свој терен”, у поетички дискурс.

ГЛАС: Оживљавање књижевних класика на сцени је свевремено. Колико мислите да је данас прихваћено, вјерно приказано и потребно?

ЦВИЈЕТИЋ: Моје схватање књижевних класика у позоришту  подразумијева реинтерпретацију, не ишчитавање и пуки пренос на сцену. Књижевни класици и не требају сцену колико требају читаче, тј. читање. Постављање књижевних класика у позоришту увијек је условљено временом у којем се поставља на сцену и о њему зависи. Ишчитавање без те условности остаје на нивоу  херменеутике површине и баналности. Ако ћете постављати, рецимо, Стерију како је постављан у његово вријеме, промашујете све и отупљујете сатирички потенцијал који његове драме носе са собом и због којег је сам Стерија био изопштен из друштва. Тумачење Стерије данас захтијева реконструкцију данашње сатиричности и тиме га враћа свевремености. Оживљавање је потребно, али свевременост се постиже измјештајем класика значењском премосницом у данашње вријеме. Све друго води у баналитет и скрнављење суштине.

ГЛАС: Учествујете у програму “Поезију ће сви читати” на фестивалу “Императив”. Колики је значај оваквог фестивала?

ЦВИЈЕТИЋ: Само име фестивала “Императив” говори о значају фестивала овдје и сада, када је књижевни говор опустошен најгором врстом лошости и најплићим пјевањем лишеним сваке метафоре. Указује на крајњу потребу да се књижевно говорење узвиси на ниво на којем заправо и премашује друштвену валоризацију. Имамо разорено друштво, и питање је колико је књижевности у њему. Било је крајње вријеме да се књижевност почне бринути за себе и да се почне бранити од опште некултуре и насртаја масовних медија на говор и пјевање.

ГЛАС: Колико су нам потребни фестивали у славу умјетничког стваралаштва? Да ли сте оптимиста када је то у питању?

ЦВИЈЕТИЋ: Оптимиста сам, дакако, чим још пишем, или покушавам да пишем. Фестивали у славу умјетности не могу бити промашај и никада није довољно рада на томе. Фестивали су празници, прилике да се различите културолошке матрице сусрећу и увезују. Не можете умјетнички постојати без тог и таквог мјерења, без показивања и доказивања своје свјетскости.

“Шиндлеров лифт”

ГЛАС: Шта сте све саткали у Ваше дјело “Шиндлеров лифт”?

ЦВИЈЕТИЋ: Покушао сам саткати причу о нестанку једне земље, о уништењу сна о заједништву. “Шиндлеров лифт” је тешко назвати романом, теже је одустати од те одреднице. То је можда поемска постмодернистичка прича у којој сажимам искуство својега одрастања и ужас урушавања тог свијета. У солитеру који је мјесто живота људи разних нација и занимања мијешају се судбине и усуди, трагедија и зло бивају основа за коначни крај одрастања. Лифт из наслова је убио дјевојчицу Стојанку К. и тако се нашао као метафора гиљотине за судбине станара.

Од “Шиндлерове листе” као листе за спас лифт почиње бивати онај који прориче удес и одвлачи у смрт. Ткао сам сопствено јежење и оплакивање, емпатијско ткиво унутар трајне опечености ратом, покушавајући да рат остане у другом плану, да се пуцњеви не чују, него осјећају у домену страха и ужаса. Постоје сигнали о сценарију за филм и за позоришну представу, што би ткању романа дало нову мустру и друкчије сагледавање испричаног.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана