Дом за дјецу ометену у развоју, седам година послије об

Глас Српске 02.10.2007 00:00

Без родитељске љубави, ометена у развоју, дјеца годинама живјела и умирала у условима недостојним човјека

НИШ - "Зовем се Aнђела" - једна од најдирљивијих кампања икад покренутих за дјецу у Србији - шокирала је земљу крајем 2000. године захваљујући кампањи коју је покренула влада Зорана Ђинђића. Многи су тада први пут сазнали за судбину хендикепиране дјеце из Дома за дјецу и омладину ометену у развоју Кулина код Aлексинца. У језивим и трагичним условима у дому који скоро да није имао гријање, без застакљених прозора, са исцијепаном постељином, поквареним електричним инсталацијама и санитарним чворовима, живјела су дјеца која су оскудијевала у свему. Без родитељске љубави, ометена у развоју, годинама су живјела и умирала у условима недостојним човјека. Хендикепирана дјеца живе далеко од градова, од "нормалног" грађанства. Високо у шуми. Aнђела је неколико мјесеци послије кампање отишла из дома. Одвели су је родитељи. Она је једна од само десетак дјеце која су ту установу напустила у посљедњих двадесетак година. Већина у дому у Кулини остаје цио живот. Ипак, седам година касније дом изгледа потпуно другачије, обновљено и сређено. Aли, послије неколико година донаторске помоћи, Кулина је помало заборављена. Новац у посљедње вријеме обезбјеђује углавном Министарство рада и социјалне политике. У склопу реформи социјалног сектора у Кулини су направљена два породична смјештаја у којима умјесто спаваоница са неколико десетина дјеце сада у једној кући живи десеторо дјеце а у другом реновираном простору двије групе са укупно двадесет штићеника. У новим собама са новим намјештајем, у три спаваонице за укупно десеторо дјеце, све је чисто. Милош, један од штићеника Дома, кратко је објаснио да је "све супер". - Сами чистимо тепихе и радимо у радионици - рекао је Милош, а терапеут у породичној кући је објаснио да заиста сами одржавају хигијену и да им је то радна терапија. Милош и његови собни другови и даље живе у павиљонима који јесу реновирани и сређени, али и даље у групама које су превелике. У Кулини је укупно смјештено 560 штићеника узраста од шест мјесеци до чак и више од 65 година. - Имамо и штићеника који је 1948. године смјештен у манастир Липовац, где су о ометенима у развоју бринуле монахиње, а од 1958. године је код нас - рекла је за агенцију Бета социјални радник дома Малинка Aнтић. Само се двоје дјеце од 2000. године и велике акције "Зовем се Aнђела" вратило својим родитељима, истакла је она. Једна од њих је Aнђела, али је њен рођени брат и даље у Кулини. - Опало је интересовање, али није стало опредјељење да дом иде напријед, средствима министарства и донатора - рекао је директор Драгољуб Марковић. Највећи проблем дома су снабдијевање водом и канализација. - Највећи степен инвалидности је када немате разумијевање за друге људе - рекао је министар Расим Љајић када је прошле седмице посјетио дом у Кулини. Он је истекао да је недопустиво да на истом простору живе и дјеца од пет и одрасли од 65 година. - Наш дугорочан циљ је да дјеца буду премјештена у породице које држава треба да материјално помогне - навео је Љајић. Успони и падови Дом у Кулини основан је 1958. године и у њему су смјештена дјеца ометена у развоју која су до тада била у манастиру Свети Стеван у Липовцу код Aлексинца, гдје је уточиште имала и ратна сирочад. Дом је имао успоне и падове. Према ријечима запослених, крајем осамдесетих стање је било прихватљиво док није дошла инфлација и све пропало.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.