Ропство ђаволу (4)

Глас Српске
Ропство ђаволу (4)

У једном друштву у Београду, у кући домаћина Дејана, рјечити Свето привукао је пажњу Радише Ивковића. Импресионирао га је Светин говор, на шта је Дејан реаговао упозорењем "да не врбује људе у своју секту".

Ево исповести једног здравог и правог мушкарца у зрелим годинама, који за себе каже да је "у секту ушао из духовне лакомости и неутемељености": - Како сам упао у секту - пита се 48-годишњи Радиша Ивковић из Београда? - На моју велику жалост, ја сам буквално упао у пентекостну цркву. То је почело овако: На једној седељци, крајем 1995. године, код мог пријатеља Дејана, разговарало се о свему, а највише о политици. Баш тих дана био је потписан Дејтонски споразум и свако је то, на свој начин, коментарисао. Један коментар је био у стилу: "Тако је то, када смо ми Срби постали духовно слаби и безбожни, па није ни чудо што нам се овакве историјске недаће догађају." У једном тренутку у разговор се умешао, до тада ћутљиви, Света и врло елоквентно бранио своје ставове цитирајући Свето писмо и помињући, илустрације ради, различите историјске догађаје. Морам да признам да ме је те вечери, у том тренутку, тај говор заиста импресионирао. Aли, одједном, наш домаћин Дејан квари утисак који је оставио његов претходник: Немој да врбујеш људе - Доста је, Свето, немој да овде врбујеш људе и преводиш их у своју секту! Ти добро знаш да ми имамо своју Цркву и своју православну веру! - Света је после ових речи устао, љубазно се поздравио са свима и извињавајући се да је већ касно и да мора да крене кући, отишао са тог скупа. На изласку ми је добацио да, ако желим, могу да га потражим на тој и тој адреси. Морам да признам да су те вечери моје симпатије биле на страни овог необичног госта. Одмах сам упитао Дејана ко је Света и зашто је био тако груб према њему. Дејан ми је одговорио да је то његов колега са факултета, који је, иначе, ревносни припадник пентекостне цркве. Постао је, вели, изузетно нападан у пропагирању своје верске заблуде, а он. Дејан, то у свом дому неће дозволити јер је то богохуљење. Отишао сам кући размишљајући успут све време о Светином наступу и Дејановим речима. Зато сам одмах сутрадан отишао у један познати православни храм са великом жељом да пронађем неког свештеника који би могао да ми одговори на многа значајна питања везана за нашу веру. Нажалост, нисам пронашао ниједног свештеника јер су били заузети у парохији. То ме је разљутило. Та православна црква ми није ни потребна, ако нема никог да ме прими и да разговара са мном, када ми је потребно! Из љутње или из ината, отишао сам на адресу пентекосталаца, коју ми је синоћ дошапнуо Света. Било је то на прелепој локацији, у самом центру Београда, Симина 8, а на улазу је писало "Храм Св. Тројице". Ушао сам унутра и запрепастио се колико је зграда велика. Питао сам где могу да пронађем Свету... Дошао је насмејан, руковао се и рекао ми "да се радује новопридошлом хришћанину. Љубазно ме је засуо хрпом часописа и брошура, које су биле бесплатне и сугерисао ми да их проучим. Код куће сам прочитао целокупни материјал и дошао до закључка да су пентекосталци једина права вера, а да сви остали, а највише Српска православна црква, пливају у заблудама. Пошто сам сада био на "правом путу", једва сам дочекао следећи дан да се поново видим са Светом. Пренео сам му своје позитивне утиске о пентекостној цркви, а Света се видно обрадовао: - Знао сам - каже - да ћеш ти знати шта је право. Није било разлога да сада потеже свој сукоб са Дејаном, али сам мислио да је то људски и да се може и разумети и опростити. Много значајније је било слушати његово тумачење Библије, историјских и актуелних догађаја. Говорио је у правом верском заносу и врло често је у негативном контексту помињао СПЦ. Ја сам му признао своје разочарење у СПЦ јер недавно нисам нашао свештеника у храму, а он као да је само то чекао, отпочео је напад на СПЦ. Ја сам тада толико био заслепљен његовом речитошћу да нисам ни приметио да је он много више причао против српског народа и СПЦ, него о Христу и хришћанству. Неколико месеци касније, позвао ме је телефоном Дејан и изгрдио ме зашто му нисам јавио да сам се преселио и да сам променио број телефона. Врло оштро ми је пребацио и да сам занемарио своје родитеље, који су му се, у међувремену, јављали јако забринути. Одбрусио сам му да га се моји родитељи не тичу, а он нека иде својим поповима које је мени препоручио, а мене нека остави на миру! Неколико дана касније, у пентекостној цркви сусрећем Свету и испричам му шта сам разговарао са Дејаном. Света је грдио Дејана, да је српски националиста и православни фундаменталиста, нетолерантан према другим нацијама и религијама. Покушао сам да одбраним свог пријатеља, јер сам га дуго година познавао и рекао да је он можда груб, јер увек каже оно што мисли, али да није ни националиста, ни фундаменталиста. - Него шта је! Прави је верски фанатик, који не жели да схвати праву истину, иако је она очигледна - закључио је Света. Предавач гост из СAД Позвао ме је на вечерње предавање у том храму, које је требало да одржи гост из СAД, који ће нам помоћи да упознамо Светог духа. Предавач је нападао и омаловажавао све што је српско и православно, и ја, као да сам се пробудио из неког сна, тек сада сам постао свестан тога и критички сам посматрао фанатичну групу "верника" у храму у хипнотичком трансу. Те вечери сам из храма у Симиној 8 изашао у ужасном расположењу. Неколико дана сам само седео у кући и размишљао. Све више сам почео да схватам да сам упао у опасну замку, која са искреном вером у Бога нема много везе. Схватио сам да ми је прави пријатељ био Дејан, који ме је упозоравао да ћу застранити од своје вере. Једнога дана позвао ме је на предавање у Храму Св. Aлександра Невског о владики Николају Велимировићу и православном патриотизму. Те вечери сам, у најпозитивнијем смислу, био изненађен живом речитошћу и огромним знањем господина Небојше Крстића, који је говорио о православљу и нашем духовном и историјском идентитету. Препоручено ми је да обавезно потражим савет старешине цркве Св. Aлександар Невски. Старешина ме је примио очински, и извео на прави, хришћански пут. Богу хвала! Без тих савета ја бих сигурно био у каљузи пентекосталне јереси - закључује Радиша Ивковић. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана