Сарајевски мрмоти

Жарко Марковић

Бошњачки политички фактор и његова продужена рука, Уставни суд БиХ, очигледно се понашају као да су актери чувеног филма “Дан мрмота” у којем се главном јунаку стално понавља један те исти дан, да би он тек након неколико седмица схватио да му се то дешава и да би коначно схватио да у свом животу нешто мора да промијени.

Након што су прије три и по године и прве одлуке Уставног суда којом је Српској оспорено право да 9. јануар слави као Дан Републике, добили ефикасан одговор којим је и одлука испоштована, а Свети Стефан остао републички празник, бошњачки политички прваци су одлучили да сав посао ураде поново, а потпуно је јасно да ће и овај пут одговор службене Бањалуке бити истовјетан.

И тако можемо да се надгорњавамо до судњег дана.

Одлука из новембра 2015. као кец на десет дошла је свима који се, декларативно или суштински, залажу за јединство српског политичког фактора у БиХ јер су тада све водеће политичке партије, у моменту када је подјела на издајнике и лопове била у пуној снази, коначно успјеле да сједну за исти сто и дефинишу јединствен одговор. И не само то, тадашња одлука Уставног суда по апелацији Бакира Изетбеговића ујединила је и народ и, што је овдје најбитније, пробудила традиционални српски инат, па је прва сљедећа прослава Дана Републике била грандиознија него икада. А онда и свака сљедећа.

У Сарајеву не могу или не желе да схвате да ако Србима дирнете у битне датуме, гробове, жртве, рат и историју, они на моменат све унутрашње размирице, лош животни стандард, подјеле на овакве и онакве, остављају по страни и једним гласом се окрећу према ономе ко је ударио на оно што сматрају светињама. Такав дискурс није никаква новост, видљив је голим оком, па у Сарајеву или су ћорави, или им је такав приступ једноставно усађен у политички и грађански хабитус.

И није такав однос снага видљив само када је у питању оспоравање Дана Републике. У буквално свакој расправи која се тиче почетка рата, ратних збивања, Хашког суда и готово сваког другог политичког питања, почетно дјеловање из Сарајева на српској страни буди инат који се огледа или у конкретним службеним реакцијама, као што је послије прве одлуке Уставног суда БиХ било доношење Закона о Дану Републике или у јавним наступима као прије неколико дана када су студенти из Источног Сарајева “згрозили” сарајевску чаршију ставовима о Радовану Караџићу и студентском дому који носи његово име.

Огроман дио ставова које форсирају јавне личности из Републике Српске није ништа друго него посљедица агресивне кампање оних који су најодговорнији за ову земљу - Бошњака. Чак и ако наизглед одређене конструкције личе на претјеривање или нису довољно утемељене, оне су ништавне у поређењу са основном тезом која се пласира са Башчаршије у којој је једини факт да су за сав белај у БиХ криви само и искључиво Срби, да су само они злочинци, да су само они екстремисти, да је Српска геноцидна и слично, док су сви други били само безазлени браниоци Босне са “хеклером” и у тенама који, ето, нису имали куд, па су узели пушку у руке.

А то са истином, наравно, нема никакве везе.

И стога је одговор из Српске и овај пут предвидив. Имаћемо или нови референдум, или нови закон о Дану Републике. А можда и обоје.

И тако у недоглед. Све док сарајевски мрмоти не провале да им се исти дан понавља можда и зато да би схватили да без поштовања Републике нема ни БиХ.

Главни јунак “Дана мрмота” је то схватио. И живио срећан до краја живота.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана