Коријени геноцида (8)

Глас Српске 21.07.2007 00:00

Спомињање "Појављивања Мајке Божије" у Међугорју нипошто није никаква неукусна шала, нити изопачавање основног људског и вјерског пијетета, већ индиција колико је и усташка традиција дио једног непредвидивог узрочног ланца у историји Хрватске.

Корисно је сетити се и фрањевачког "појављивања Госпе" у Међугорју, 1981. године, четрдесет година од почетка првог хрватског сецесионистичког рата ( у оквиру и под окриљем Другог светског рата), као и десет година пре другог сецесионистичког рата на истом тлу и са истим локалним фронтовима - под окриљем, као што је познато, прво Немачке и Ватикана а потом и осталих "НAТО-демократија". И за необавештене ово "појављивање Госпе" није никаква неукусна шала и никакво первертирање (изопачавање) основног људског и верског пијетета, већ још једна вредна индиција, колико је и усташка традиција (овде - на примеру бх. фрањеваца) део једног непревидивог каузалног (узрочног) ланца у историји Хрватске и Балкана. У области Међугорја постоји, од краја 16. века српски манастир Житомислић а од 1937. године, у његовој близини, и велики фрањевачки манастир Широки Бријег. Усташе долазе већ 24. јуна 1941. године, хапсе, муче и убијају свих седам српских монаха из Житомислића. Нешто касније, у непосредној близини, усташе убијају преко 3.000 српских мушкараца, жена и деце. Један од истакнутих хрватских учесника овог покоља је и Мате Иванковић, из ближе околине. Тврдње "видовите" дјеце На тај исти дан, четрдесет година касније, тврди шесторо хрватске деце да им се на том истом месту указала Мајка Божија, што одмах потврђује и њихов духовни старатељ, фрањевачки фратар Марко Зовко, а главни сведок и говорник ове групе "видовите" деце је унука поменутог усташког масовног убице Мате Иванковића. Мајка Божија је, како фрањевци и деца тврде, и говорила деци, нпр. 1. марта 1984. године: "Из посебних разлога, ја сам изабрала ову парохију (...) и желим да је водим..." Иако ово "појављивање Госпе" није признато од стране званичне цркве, иако 1990. године ватикански кардинал Ратзингер (данас папа Бенедикт ЏВИ) забрањује ходочашће у Међугорје - поред осталог и јер се Мајка Божија у својим "порукама" "... умешала, у корист фрањеваца, у једну свађу између фрањеваца и мирног клира, између фратара и свештенства..." захваљујући девизном приливу од стране око десет милиона ходочасника и туриста годишње, ова област је економски процветала. Наравно да је бласфемично (богохулно) чак и помислити, да се име Мајке Божије злоупотребљава у привредне и туристичке сврхе. Наравно да је патолошки, чак и претпоставити да су речи, приписане Мајци Божијој"... из посебних разлога, ја сам изабрала ову парохију (...) и желим да је водим...", у намерној вези са усташким крвавим пиром над православним Србима од пре четрдесет година. Наравно да је перверзно и трагично, да милиони хришћанских католичких верника из читавог света ходочасте, у очекивању Божије светлости и милости, на место злочиначког масовног убиства преко 3.000 Срба и седам православних монаха. Наравно да је и помисао, да је Мајка Божија "изабрала" унуку једног од усташких убица, да преноси њене речи, једна неморална апологетика усташтва и једно стравично и нељудско подругивање жртвама. Међутим, хрватски римокатолички клир је имао један врло својствени начин, како нам потврђују њихови сопствени историјски извори, да и у усташко време искаже своје веровање и поштовање Мајке Божије. Тако се хрватским верницима обзнањује већ месец дана по прокламовању НДХ: "Изнад наше младе и слободне Хрватске се појавила слика дјевичанске Мајке Божије, као знак на небу. Дјевица долази да посјети своју Хрватску. Она жели, у својој материнској одјећи, да види поново рођене у Хрватској, управо при хиљадугодишњем јубилеју католичанства у Хрватској. Она се поново спушта на заставу наше слободе, да би заузела своје старо мјесто (...) Хрватска Бога и Марије, из старих времена, поново је настала..." Ово глорификовање "изабраног хрватског народа" и, истовремено, црквено легитимисање усташког преузимања власти, можда би се на самом почетку НДХ - иако је геноцид, како сведоче бројни (не-српски) очевици, већ био у пуном јеку - још некако и дало објаснити традиционалном симбиозом верско-клерикалне и патриотско-политичке горљивости хрватског клира. Како, међутим, објаснити вест из истих католичких новина, од септембра исте године: "И поново се, на источном немачком фронту, такође бори и Мајка Божија за фашизам!" Варијанте "лажи о Aушвицу" Све варијанте "лажи о Aушвицу", несумњиво, не говоре у првој линији о ономе, шта заступају већ о онима, који их заступају. Од почетка ЏЏ века, наиме, позната је и врло присутна промена парадигме у философији језика. То значи - нисмо ми ти, који разлажемо и тумачимо језик (реч, слово, изражену мисао, став, хипотезу), већ је језик тај, који разлаже и образлаже нас. Штета, да ова врста "лаж о Aушвицу-научника" још није открила макар Мартина Хајдегера, мада је питање да ли би их и то - ако не већ хуманистички морал, кад већ није хришћанска етика - навело да прво размисле о духовном сиромаштву сваке семантичке демагогије а тек потом говоре, односно пишу. Јер, идеологија и политика су, очигледно, много снажнији мотиви од жеље за тражењем и утврђивањем истине. То потврђују и актуелни интелектуални наследници поменутих хрватских протагониста балканске верзије "лажи о Aушвицу". Постојала је, додуше, нада да ће после успешне хрватске сецесије у последњој деценији ЏЏ века и још успешнијег "етничког чишћења" ове најновије хрватске независне државе од Срба (чиме је сигурно, испуњен сан Aнте Павелића и његових следбеника али и ноленс воленс и завет хрватског бискупа Штадлера из 1900. године - у односу на потребу највећих напора, да у Хрватској живе само католички и хрватски "Христови праведници"), можда доћи до смиренијег, објективнијег и храбријег опхођења са историјском истином. То, нажалост, још увек није случај. Напротив. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.