Звијезда самоће

Дара Секулић

Има пјесника чија смрт некако тихује, не знамо ни када, ни гдје се скрасила тако осамљена још за пјесникова живота. Они немају пјесничких сусрета, на позорници с које се о њима понешто проговори не вијори застава, не интонира се химна.

Као високи борови, отели су се густом корову, изђикљали из неког непрохода и неке трновите зараслине, они се дижу високо и расту све више, али крај њих ће ријетко ко проћи: бљеснуће њихове бијеле, свијетле сјенке и одсјаји, да би поново утихнули до нечијег случајног пролажења.

Корице на греди

Кад човјек има књигу пред собом, све се из ње може преписати и рећи на други начин, а рећи исто. Година је 1910. Са још осам сарајевских матураната на фотографији, Милош Видаковић стоји други слијева, деветнаест му је година. Толико је и свакоме од њих, рекло би се дјеца, кад не би било тако строго свечаних одијела на њима, кад се ми не бисмо загледали у њихова, као изабрана на показ, правилна, лијепа лица, бистре очи и паметна чела - њихов младићки раст и господствено мировање руку. Шта нас је то послије ове младости слободом занесене, немилосрдно бацало у простоту и једнообразност живота, шта нас је то водило у неке дивљине и туђине, против којих је устајало покољење младобосанаца, да би се прогнано и изгинуло, осуђено и кажњено заувијек "растајало од књижевности и од живота".

Како бих вољела да у станчићу тетке пјесника и драмског писца Миодрага Жалице, у који сам била уселила давне 1953, након њене смрти, нисам пронашла "Царске сонете", јер до данашњег дана нисам открила откуда прва и једина књижица стихова Милоша Видаковића у стану Маргите Жалице. Заправо, књижицу нисам ни нашла, биле су то само корице задјенуте за греду. Тек кад сам их расклопила, пожутјеле и разједене, угледала сам пјесму и покушала да је сричем: "Зашто, зашто из минула жара, после много дана заборава..". Крт, црвоточан папир споро ми је пропуштао слова и много времена ми је требало да их стрпљиво и полако одгонетам, слијепљене са задњом омотницом: "Зашто љубав одбегла и стара, опет тихо, болно васкрсава". Маргита је једва била писмена, ко је за греду задјенуо празне корице, а однио пјесме. Или, ко је бацио пјесме, а ко зна због чега сачувао корице.

Тада ништа нисам знала о Милошу Видаковићу, ни да је рођен 1891. у селу Штрпци у Рудом у учитељској породици, ни да је завршио сарајевску гимназију и друговао са Димитријем Митриновићем и Ивом Aндрићем, ни да је студирао романистику и славистику у Женеви, Фиренци и Паризу. Нисам знала да послије Сарајевског атентата бјежи у Србију, да добија мјесто наставника у Велесу, гдје 2. октобра 1915. умире од болести плућа. Сахранили су га на војничком гробљу.

Пјесник није заборављен

Милош Видаковић, "заборављен и изгубљен у ратном метежу, нестао је и из књижевних видика и више од пола столећа чекао да се његово расуто, бујно, младалачким жаром писано књижевно дело скупи и сабере..." пише Предраг Палавестра који се с поштовањем и дивљењем бавио његовим дјелом, волио га као несрећну књижевну и људску судбину и исцрпно писао о његовој поезији, критици и књижевној публицистици. Кад се разбацано и несређено младалачко књижевно дјело Милоша Видаковића скупило и сабрало, човјек који би се потрудио да га бар донекле сагледа, остао би запањен чињеницом да је тако обимно и толико вриједно књижевно дјело оставио младић који није имао ни навршене 24 године! Aко је једну младу годину боловао, једну се кућио са женом коју је љубио, пјесме је морао отимати од још гимназијских и студентских дана. Милош Видаковић није био заборављен. Пјесник не може бити заборављен ако негдје у свијету једна самотна и поезијом опчињена душа зна и памти само једну његову пјесму. Прави, незаборављени пјесник је онај ко је ту, такву, једну пјесму написао.

Неколико година сам живјела у тој тамној таванској собици, чије дрво су изједале стјенице и мишеви, све сам бацала и раскуживала, мијењала и дограђивала, али празне корице с насловом "Царски сонети" сачувала сам до данашњег дана.

Књиге су исто што и људи, судбина човјека - судбина је књиге. Раскошно опремљена књига у којој су звучна имена познатих и моћних издавача, може завршити између "три метра шарених књига". Најчешће заслужено, понека књига постане наша мезимица, буде јој топло у нашим рукама. Таква је књига "Звијезда самоће", поезија Милоша Видаковића, која сија од љубави, почев од корица и сјајног његовог портрета, натопљеног кичицом и срцем Радомира Јагодића Раше, који је и рецензент и главни уредник издања. Уз њега је и Драган Папоњак, професор Гимназије у Рудом. Издавач је ЦКПД "Просвјета" Рудо и Народна библиотека "Просвјета" Рудо, едиција Завичајна библиотека. Све сам ово дословно преписала с прве странице књиге која доказује да Милош Видаковић никада није нити може бити заборављен, да је уистину Звијезда која нам је поклонила своју болну самоћу како би нас одвела у његово вријеме и довела до времена у којем се препознајемо и по њему. Јер, још млађани Видаковић, "у простору сарајевског неба исписује правила; од којих је прво да треба писати по својој савјести и своме срцу (искрено и непосредно)", да је "живот чудо (и производ је свих догађаја и прилика кроз које пролазимо) и једини и прави смисао умјетности је живљење и трајање". Он је учествовао и спознао ново у умјетности кроз Природу и њене законе и схватио још као дјечак да је "Живот могуће продужити и промијенити само кроз умјетност и емоције стварања". Живио је међу онима који су се борили за нову стварност и гледао је како се она рађа.

Јагње међу вуковима

"Јер човјек је СВЈЕТЛОСТ свијета и со земље, а он (Милош Видаковић) јагње међу вуковима, човјек међу нељудима и временима." "Све се теже дише идући тамо доле према истоку босанских планина, Босне и Рудог, а два су свијета аустроугарски и вилајет мрачни босански", пише Радомир Јагодић Раша. Док гледам лијепо лице и никад мртве очи Милоша Видаковића, с тугом помишљам да су само ружне и смртоносне промјене брзе, као што је брзо свако зло, а сан о слободи и уљуђеном животу човјековом, спор је и тешко достижан.

Једног љетњег дана, након несносне оморине и тешког дисања на тавану, пљуснула је киша, млазеви су јурили са стреха према угријаном прозорском стаклу и, тек што сам одахнула, чула сам како неко панично лупа на улазним вратима. Отворила сам, дрхтав старчић којег сам угледала учинио је кретњу као да ће ући, а онда помакнуо штап и споро, скоро тихо упитао: "Да ли ту још станује Маргита Жалица, ви сте...".

"Жалим", изустила сам, "Маргита је..." Дуго је и споро силазио стрмим степеницама старе зграде из аустријског доба. Много година касније, када сам сазнала више о поезији овог, до заљубљености драгог ми пјесника, помислила сам да су "Царски сонети" листани руком старца који се болно опраштао од Маргите Жалице, од свог и њеног живота, преко којих су прохујали страшни и погубни свјетски ратови. Јер све свјетско зло пређе и преко наше среће.

+++++++=

     

    

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана