Војислав Антонић посљедњи ременар у граду на Врбасу: Шило и маказе не испушта из руку

Милош Васиљевић
Војислав Антонић посљедњи ременар у граду на Врбасу: Шило и маказе не испушта из руку

Бањалука - Ременар Војислав Антонић (78), који је посљедњи чувар овог заната у граду на Врбасу, већ шест деценија из руку не испушта шило и маказе.

У радионици на Старчевици препуној разних рукотворина, која мирише на кожу и одаје утисак да је овај занат, који још зову и сарачки, неправедно запостављен, затекли смо Антонића за машином "сингерицом".

- Муштерија има довољно, од када сам у пензији радим стално, осим када је неки празник или весеље. Када на примјер правим орму за коња, морам знати колике је висине и тежине животиња, али и колико је јака. У овом послу битна је прецизност, која је, уз предан рад и таленат, пресудна - казао је Антонић.

Каиш направи за десетак минута, колико му је потребно и за футролу и неке ситније предмете, а најтеже је направити амове за коња. 

- Амови захтијевају да се све ради ручно, а користи се најквалитетнија кожа од врата јунета - прича мајстор којем би на спретности позавидјели и много млађи.

Упркос томе што занат захтијева много труда, Антонић никада није одустајао од ременарства. Чак и када се послије војске запослио као ватрогасац, шило и маказе није испуштао из руку. Са осмијехом се присјећа првих мајсторлука, али и неких љепших времена када се овим занатом бавило десетак његових суграђана.

Са само 14 година почео је да изучава занат код надалеко познатог ременара Бошка Малиновића, а да би га савладао, биле су потребне три године. Већ 1957. године у Покривеном сокаку, на простору гдје се данас налази тржница, постао је калфа, односно помоћник мајстора.

- Претходно сам полагао испит пред старим ременарима и професорима. Направио сам оглавину и морао сам да објасним од чега се састоји - објашњава Антонић.

У вријеме када је он завршио занат мајстори његове струке су били веома цијењени, као и опанчари. Објашњава да ременари од коже праве опрему за коње, орме, амове, те каишеве, канџије, футроле за пиштоље и ножеве, уз помоћ шиваће машине, маказа, шила и ножева.

- Приликом израде разних предмета користим само природну кожу. На примјер, кожа од бика иде у кожару, ставља се у креч, затим фарба - казао је Антонић и додао да је сада тешко наћи добру кожу јер нема кожара. Присјећа се времена када су у кругу од 50 километара биле чак четири кожаре, а данас је приморан да кожу наручује из иностранства.

- Ременари из цијеле регије су се снабдијевали из Руме, међутим, сада смо приморани да наручујемо праву кожу из Италије, јер нема ближе - истакао је Антонић.

Ипак, према његовим ријечима, много је више љепших страна овог заната, уз који је упознао и љубав свог живота, супругу Наду, са којом ускоро прославља пет деценија брака.

Протјеран из Бањалуке

Војислав Антонић каже да никада неће заборавити 1941. годину када је више хиљада Срба протјерано из Бањалуке.

- Моја мајка и нас троје дјеце са Бањалучког поља сточним вагонима отјерани смо за Сисак, у логор Цапраг. Шест недјеља смо провели у заточеништву, да бисмо касније отишли за Београд, а касније у Ниш, у концентрациони логор Црвени крст, гдје смо били мјесец. Добили смо кућу у Свилајнцу, ту смо били четири године, да бисмо се тек 1945. године вратили у Бањалуку - поручује Антонић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана