Брачни пар Томић слави платинасту свадбу: И послије седам деценија опет би изабрао Росу

Милош Васиљевић
Брачни пар Томић слави платинасту свадбу: И послије седам деценија опет би изабрао Росу

Бањалука - За брачни пар Томић који је породично гнијездо свио у насељу Врбања ова година је посебна јер бака Роса и дјед Љубан славе седам деценија брака, који платинасту свадбу дочекују испуњени љубављу и поштовањем, а што је најважније окружени бројним потомцима.

Живот у брдско-планинском селу Понир, Љубана (87) и Росу (88) није мазио. У великој породичној заједници, гдје се вода носила с извора далеких 500 метара у "вучијама", а струја дошла тек у другој половини седамдесетих, добро и зло дијелили су ови супружници. Слога и љубав, који су их одржали и у најтежим временима, рецепт су за брачну срећу.

И није било лако, живот на њиви тражио је мукотрпан рад, уз стоку која је била тада једини "извор прихода". Коњи и волови били су једино превозно средство и помагало, како би се ублажио бар донекле тежак сеоски живот.

Љубан, који је војни рок одслужио у Марибору гдје је завршио подофицирску школу, и данас се са осмијехом присјећа недјеље када је упознао Росу. Послије пунољетства и годину дружења одлучили су да се узму.

- И нисмо погријешили. Да могу вратити вријеме исто бих учинио. Живот на селу није нимало лак, али јесте частан и поштен. Зато ни то не бих мијењао - рекао је Љубан.

Роса додаје да се знао ред, поштовала породица, а ријеч најстаријег била је, како каже, светиња.

- Живјели смо у великој заједници, а ријеч мог свекра највише се поштовала, и било је како он каже. Знала се расподјела послова и ред сваког дана. Морали смо поштовати старије, радили смо оно што би нам рекли - казала је Роса.

Сви су радили на имању, поручују углас, мушкарци су били задужени за теже послове, косидбу, вршидбу, те радили око стоке. Жене су водиле рачуна о томе да кућа буде чиста, да укућани не буду гладни, чувале су стоку и радиле у башти.

У љубави и слози Томићи су изродили четворо дјеце, од којих је једно умрло, а осморо унучади и десеторо праунучади су за њих срећа која нема цијену.

Љубан, који је по занимању зидар, каже да се са својом Росом прије двије године са планинског села спустио у насеље Врбања. Дан му је незамислив без прочитаног "Гласа Српске", а то ради већ деценијама. Поручује да му је највеће богатство срећна породица и смијех неког од праунучића.

- И када нисам расположен и када ме нешто боли, довољно ми је видјети велику и срећну породицу коју хвала Богу имам. Роса и ја имамо срећан брак, чували смо се и пазили, па уз љубав рјешавали све препреке - поручује Љубан.

Глава куће се хвали да га здравље добро служи, а то највише дугује селу Понир, које је права ваздушна бања. Младима поручује да не напуштају село, јер је то извор здравог живота.

- Обрађивао сам око 80 дунума земље са коњима и воловима, све смо ручно радили. Нисмо хтјели да одемо из села, без обзира на околности, били смо задовољни оним што имамо не напуштајући огњиште - додао је Љубан Томић.

Голи оток

Љубан Томић истиче да му је породичну срећу пољуљао одлазак на Голи оток, гдје је био двије и по године. Дан пред одлазак 1949. године рођено му је дијете, међутим, није било изговора у тим, како и сам истиче, другим временима.

- Осуђен сам као политички непријатељ државе. Оптужили су ме да водим агитацију, тада против народа и државе, а пријавио ме партијски секретар из села - рекао је Љубан.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана